M.S.

Od početka, život mi je počeo u traumama. Zlostavljana sam kao dijete. Kao tinejdžerica do 20-ih godina se borila s depresijom i raznim psihičkim problemima. Bubrežni problemi, bolovi, napadaji panike, depresija, patnja ...

Jako puno ljudi mi je govorilo da idem u Šurkovac, da će mi biti bolje ...
Na mise nisam išla, niti se molila, pff što će mi to?

No, jednog dana sam rekla ajde idem. Volim Boga iako se nisam niti molila niti išta. Idem vidjeti. Kada je fra Ivo Pavić stavio ruku na mene, pala sam u duhu. U trenutku pada čula sam svoje ime. To je bio Isus. Plakala sam ne od tuge, već od sreće. On me voli, samo mu se moram prepustiti. Od tog dana niti jedan napadaj, tugu osjetila nisam. Molim se svaki dan i svaku večer, iako bih još veća vjernica htjela biti nego sada.

Moj drugi dolazak mi je još više obilježio život. Fra Ivu sam zamolila da mi se pomoli za bolesne bubrege. Nisam mu ni rekla koji je bubreg u pitanju. On je svoju ruku stavio na bubreg koji ne radi dobro. Od tog dana nisam niti jednu bol osjetila.

Život mi se okrenuo nenormalno. To riječima ne mogu opisati. Uskoro počinjem raditi posao iz snova za koji nikad nisam imala hrabrosti započeti.
Svim ljudima koji su mi zlo htjeli sam oprostila. Nikad nisam bila sretnija nego sada u životu.
Još malo pa će mi biti 3. dolazak u Šurkovac

Bog vas sve blagoslovio. Aleluja!