Ana Josić (Švedska)
Isuse moj, Tebi vjerujem, Tebe hvalim, Tebi zahvaljujem, Tebe ljubim.
Radim u jednoj gimnaziji u Švedskoj 17 godina. Kad sam počela raditi škola je imala 1900 učenika, danas samo 900. Naravno, sa smanjenjem broja učenika počela su i otpuštanja zaposlenih. Prema propisima pravi se rang lista za otpuštanje i to prema broju dana u firmi, diplomi i opisu posla. Po svim kriterijima sam bila daleko od opasnosti da dobijem otkaz. Kad je rangiranje počelo, pitala sam da li mene može zakačiti, na što mi je šefica rekla da se nemam za što brinuti. Ali lagala je. Kao grom iz vedra neba mi saopćila mi je da ostajem bez posla. Obraćala sam se svim relevantnim faktorima ali bez uspjeha. Ja sam stranac i tu se zaustavljaju sva moja prava. Meni je 61 godina, a u penziju se ide sa 65-67, a prijedlog je sada 69 godina. Teško ili skoro nemoguće bi bilo da nađem kakav-takav posao. Pokušavala sam argumentima utjecati da promijene odluku - bez uspjeha. Slike prošloga rata kada su mi uzeli sve vratiše se. Zar opet isto? Nekako sam uspjela da dogovorim razgovor s najvišim šefom pod kojim se sve to otpuštanje radi. Svi argumenti su na mojoj strani, ali taj glavni šef je leden kao santa leda, na jedno mu uho uđe, na drugo izađe, a usput i upitnog obrazovanja i znanja, ali ima političku potporu za sve što radi. Poznat je po tome da svoje odluke nikada ne mijenja. Znala sam da razgovor s njim predstavlja nemoguću misiju. Uoči sastanka sam zavapila: Bože ne žmiri, pogledaj na mene i moju mamu, usmjeri me kako dalje, daj neki znak, kome da se obratim. U tom momentu mi kroz glavu prostruji: Fra Ivo - Napiši mu pismo e-poštom, dogovori da te blagoslovi putem telefona uoči tog odlučujećeg sastanka. I eto, ja sam poslala pismo e-poštom našem Fra Ivi i pitala da ga nazovem uoči toga sastanka da me blagoslovi i da mi da samo malo snage Duha Svetoga da navede te ljude da urade po pravdi. Fra Ivo mi je rekao da se ne bojim i da predam svoj problem Isusu. Ujutro sam nazvala fra Ivu i On me je blagoslovio.
Da, mome Isusu sam predala moju muku, moju brigu. Dopustila sam Mu da prožme moj život svojim blagoslovoma. Molitva je bila iskrena, ponizna, iz srca kad sam Ga zamolila da mi pomogne, zamolila za Njegovu ruku kroz osobu Fra Ive Pavića, priznala Bogu da sama ne mogu dalje. I na sastanku sam osjetila Isusovu ruku, vodila me kroz razgovor, ukazivala na fakta, ja osobno sam bila bez treme, bez straha. Šef je razgovor počeo arogantno da bi sa svakim mojim argumentom postajao mekši i nesigurniji. Ostala sam raditi u školi. Sa sobom sam imala predstavnicu sindikata koja nije ništa govorila. Trebala sam je samo kao svjedoka. Ona mi je poslije rekla da me nije mogla prepoznati koliko sam bila sabrana i razložna, a niti šefa koliko je bio rastresen i nekoncentriran. Rekoh joj: Helen, to je bio Duh Božji. Puno ja njoj i inače govorim o dragom Bogu, ali i o Fra Ivi i njegovom nesebičnom radu da pomogne ljudima koji traže pomoć od Isusa Spasitelja.
A onda, iz ove životne teškoće sam izašla uz pomoć mog Isusa i Njegove ruke - fra Ive. Radosna sam, ispunjenija zahvalnošću i ljubavlju. Hvala Ti, Isuse! Daj da Ti se dok živim zahvaljujem i drugima pomognem da upoznaju Tvoju ljubav prema nama malim ljudima. Ja i dalje imam moj posao ali imam i konkretan dokaz da je Isus htio pomoći meni iako sam Ga ranjavala mojim grijesima. Oprosti mi, Isuse moj!